AKO ste došli po tužnu priču, nećete je naći. Moja Ognjenka i ja smo srećne, bile i bićemo!
Ognjenka Rašić
Ovim rečima dočekuje namernike Tamara Rašić iz Kovina, majka jedanaestodišnje Ognjenke. Devojčice koja je očarala Srbiju, najmlađeg dobitnika nagrade “Milunka Savić”.
Priča o Ognjenki, koja sa mamom živi u teškim uslovima, u trošnoj kućici nasleđenoj od predaka kroz koju prašinu briše košava, uzdrmala je svako srce u Srbiji. Nije trebalo mnogo da se imanjem uokvirenim šumom, ukotvljenim uz Dunav i sakrivenim pod mostom koji spaja Smederevo i Kovin, sjati mnogo dobrih duša da pomogne.
Vri kao u košnici od majstora koji završavaju novu kuću za dve heroine koje tek rečna dama deli od moćne reke. Moćne su i one u svojoj snazi.
U kućici staroj više od pola veka, bez vode i kupatila, one su bile srećne. Sada, kada će se za koji dan useliti u novu kuću, jednako su srećne.
– Malo je ostalo, završni radovi, grejanje, nameštaj smo izabrale – upućuje nas Tamara dok njen glas i majstore prigušuje muzika.
Hrabro odgovorila na nedaće
OGNjENKA Rašić iz Kovina je jedna od sedam dobitnica priznanja “Milunka Savić” koju je nedavno uručilo Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju. U obrazloženju se navodi da je Ognjenka odmalena započela svoju svakodnevnu borbu za život i na nedaće je odgovorila tako što je odličan đak, brine o imanju, uzgaja stoku, šije, priprema ručak i neretko zarađuje za život.
Objašnjava kako je sve počelo iznenada, neočekivano. Kada je mlada Tamara Misirlić počela ovu humanitarnu akciju.
Ognjenka sa ostalim dobitnicama priznanja i ministrom Milicom Đurđević Stamenkovski, Foto Tanjug
– Lepo je što imamo novu kuću, zahvalne smo, ali je najlepše što smo upoznale mnogo dobrih ljudi. To je blago – kaže Tamara.
U metežu alatki, materijala, majstorske opreme, ugnezdila se jelka. Prva u novoj kući.
– Jeste, i jelku smo okitile, igrale, pevale oko nje od sreće – priča nam majka.
Ognjena Marija
MALENOJ Ognjenki ime je, zapravo, posredno nadenuo pradeda.
– On je voleo praznik Ognjena Marija. Rekao je jednom da bi bio srećan ako neko dete dobije to ime. Jedva sam čekala da dobijem ovo moje zlato i da joj dam ime Ognjenka – kaže Tamara.
I stara kuća, neki kažu šupa, one kažu dom, dobila je novu boju. Okrečena je. Vezuju ih preci za nju, ne daju da se ruši. U njoj su ikone, u zidovima utisnute radosti i tuge, uspomene na dojučerašnji život.
Ognjenka ozbiljna, sluša razgovor starijih. Luta joj nestrpljiv pogled. Kao da joj popularnost baš ne godi.
Podvižnik “Večernjih novosti”
HUMANITARNU akciju izgradnje doma za Ognjenku i njenu mamu Tamaru pokrenula je mlada Tamara Misirlić (na slici) iz Vranja. Ona je još od 2019, iako tada nije bila punoletna, počela da pokreće mnogobrojne akcije pomoći siromašnima i onima koji su živeli u uslovima nedostojnim čoveka. Zbog pokazanog čovekoljublja i neumornog rada na pomoći nevoljnicima, “Večernje novosti” su Misirlićevoj, dodelile Srebrnu plaketu u našoj tradicionalnoj akciji “Najplemenitiji podvig godine” za 2021.
– Ne volim javnost, volim mir i moje životinje – kratko odgovara.
Odmah menja temu. Priča o životinjama što joj iz uglova zelenih očiju mami osmeh. Priča o svom retkom govečetu rase buša, o svojih pet-šest pasa, osam mačaka, kokama… Razoružava njen bistar um.
Ognjenka sa ostalim dobitnicama priznanja i ministrom Milicom Đurđević Stamenkovski, Foto Tanjug
Pokazuje nove prostorije za životinje. Pokazuje junicu. Robusna je malo Milka, pa je Ognjenka ljubi dok se provlačimo pored nje da vidimo bušu, koja nema ime. I nju ljubi.
A kod ovaca njena je radost neobuzdana.
– Majka, Seka je dva ojagnjila. Jesam rekla! Znala sam. Najsrećnija sam – uzvikuje Ognjenka poskakujuću u gumenim čizmicama barem dva broja većim.
U trenutku, ne zanima je ni nova kuća, ni pridošlica, ništa.
– Hvala dobrim ljudima, ali ja najviše volim svoje životinje – kaže Ognjenka.
Hitro preskače u tor, braneći od ovna jagnjad koja se još puše od vreline majčine utrobe.
– Šta sam rekla! Dva su, znala sam! – podvriskuje sreća iz nje dok ručicama grli novorođenče. – Majka, zar nije ovo što je prvo izašlo malko muljavo? Da l’ su sisale? Da l’ su našle sisu? Samo da počnu da sisaju. Vidi, liže ih ovca, prihvatila ih je – priča dok objašnjava meni neukoj, kao da ima doktorat, kako može biti problem kad ovca ne prihvati jagnje.
Nijednom rečju ovde se ne pominje ime tuge. Ni teški dani, bolesti, smrti. Koliko je hladno kad mrzne zemlja pored reke. U mraku. Kad nije bilo nikoga. Tamara i Ognjenka o tim danima, jednostavno, odbijaju da pričaju.
Ognjenka je dobila priznanje “Milunka Savić” jer je borac. Bori se za mamu, za životinje, za odlične ocene, za život.
Na pitanje ima li još neku želju, kaže:
– Ne. Sve imamo!
I jeste tako. Njih dve imaju sve: jedna drugu.
