U SILjEVICI kod Rekovca žive Pavlovići, neobični penzioneri – Milomirka (67), zvana Beca, i Milen (73), poznatiji kao Popaj.
Foto:Z.Gligorijević
Njihov prosečan dan počinje ovako – popiju tablete za epilepsiju, pa pođu da rade – ona se penje na krov i postavlja limene panele i oluke, a on joj daje savete ako su joj potrebni.
Ovaj neobičan bračni par ne samo što je među malobrojnim limarima u Levču, već su njih dvoje jedini školovani limari. Dok Milen 1999. godine nije otišao u invalidsku penziju, jer je proglašen nesposobnim za rad, zajedno su pokrivali krovove, izrađivali i postavljali oluke, od jutra do mraka i to bez pauze. Kada se Milen razboleo, a Milomirka, po zanimanju kv bravar monter i kv metalostrugar, ostala bez posla posle 25 godina rada u kragujevačkoj fabrici automobila, silom prilika je preuzela njegov posao, jer su morali da školuju decu. Ova vredna, a nadasve hrabra žena, ne samo što je epileptičar, već ima invalidnost od 40 odsto. I pored toga, ona radi na krovu i na temperaturi od 40 stepeni Celzijusa. I tako već tri decenije.
– Kada sam se prvi put popela na krov, nije mi bilo svejedno. Bukvalno sam bauljala, dok je Milen s lakoćom trčkarao po njemu. Kasnije sam se navikla, ali doza straha uvek postoji, jer se radi na visini. U početku su svi čudili kada vide ženu na krovu, ali pošto sve profesionalno odradim, brzo su me prihvatili – kaže Milomirka.
Pomagala i deca
INŽENjERI informatike, kćerka Nataša i sin Nenad, barabar su sa roditeljima radili limariju, kopali i sakupljali seno, sve dok se nisu zaposlili. Njih četvoro uradili su ceo hotel “Kolibu” na Grzi. Milomirka je sa Natašom sekla panele, zakačila bi ih konopcem i dodavala Milenu i Nemanji, koji bi čekali na krovu. Potom bi se i one popele i svi bi zajedno fiksirali panele. Roditelji su im plaćali. Od zarade na Grzi, recimo, kupili su nov automobil.
– Svaku drugu-treću kuću u rekovačkoj opštini smo mi uradili, a radili smo i po okolini. Fabriku u Rekovcu smo takođe sami uradili, kao i mnoge crkve i konake, koje smo opšivali besplatno – veli Milomirka.
Posao “iz nužde” je toliko zavolela da iako joj, kako sama kaže, nije nužda, i dalje radi, jer je mnogo tražena, zato što obavlja i poslove koji nisu limarski, poput zamene letvi, greda i crepova. Drago joj je kada su ljudi zadovoljni. Naročito kada je nešto komplikovano, pa mora da “mozga” i uradi tako da bude i lepo i funkcionalno.
Njen suprug potvrđuje da ona radi besprekorno i dodaje:
– Dok sam radio, pokušavao sam da nađem dobrog radnika, plaćao i više nego što je trebalo, ali niko nije mogao da me prati kao ona. Uvek je znala šta treba da uradi, koju alatku da mi doda. Grabila je čak i moj posao.
I Milen je odličan limar, pa su mu svojevremeno, dok je radio svuda po svetu, nudili i duplu platu samo da bi ostao. Ponude je odbio i vratio se u zavičaj, jer mu je porodica bila preča. Pavlovići su odbili i ponudu da rade u Australiji, jer je preduslov bio da svu pokretnu i nepokretnu imovinu stave pod hipoteku. I nisu se pokajali, jer su dobro zarađivali, a obrađivali su i veliko imanje.
Dešavaju se nesreće
NAŽALOST, Milomirka je doživela nesreću na poslu. Dok je u Kragujevcu radila kuću staru sto godina, propala je kroz karatavan.
– Pala sam s visine od 4,5 metra. Kuća je bila stara sto godina i imala je karatavan. Činilo mi se da padam čitavu večnost. Torbu s alatom nisam ispuštala. Kada sam posle pada došla sebi, videla sam da sam sva krvava, ali sam bila srećna što nisam pala na šut i letve sa ekserima, koje su bile oko mene. Nisam mogla da izađem iz kuće, pa sam našla merdevine i na krov se popela kroz istu rupu kroz koju sam propala. Nisam išla lekaru, jer smo žurili da završimo krov pošto se spremala kiša – priča Milomirka.
Milen je nesreću doživeo u lovu. Tri dramlije završile su u njegovoj glavi, a jedna u ruci. Lekari su mu izvadili dve, a dve su mu i dalje u telu. Pre nesreće bavio se biciklističkim trkama. Bio je sedmi u bivšoj Jugoslaviji i četvrti u Srbiji.