GRKINjI Irini Kantakuzin, kasnije Branković, ženi srpskog despota Đurđa Brankovića, narod je nadenuo titulu “prokleta”, a legenda o njoj nadjačala je istoriju više od pet vekova. Vladareva žena, zapravo, bila je žrtva srednjovekovnog linča, nepravedno oklevetana i osramoćena zanavek.
FOTO: PRINTSCREEN/ DiscoverSerbia
Ova mitološka titula despotici uz ime stoji najviše zbog gradnje Smederevske tvrđave, tadašnje nove srpske prestonice, koju je narod teškim kulukom gradio 11 godina. Danonoćno i besplatno narod je sagradio velelepno i moćno kameno utvrđenje 24 kule. Kamen se dovlačio sa ostataka rimskih gradova Viminacijuma, Marguma, Mons Aurusa i Vinceje, a u tvrđavu su uzidani antički i srednjovekovni nadgrobni spomenici i skulpture. Korišćena su živinska jaja kao vezivni materijal, zbog čega je zavladala i glad. Za sve patnje sirotinje, neko je morao biti kriv. Prihvatljivije je, veruje se, bilo da to bude žena tuđinka, nego Đurađ u kojem teče srpska krv. Doktor istorije umetnosti Snežana Cvetković, muzejski savetnik Muzeja u Smederevu, smatra da nema sumnje da je prokleta Jerina tragičan lik i žrtva.
– Ona je bila Grkinja, iz carske porodice, obrazovana, mudra, pametna i donela je samo dobro srpskom dvoru. Na Esfigmenskoj povelji prikazana je kao dama otmenog držanja. Govorila je strane jezike koje narod nije razumeo. Težak kuluk je razlog što ju je narod ocrnio, a mit o njoj kao prokletoj održala je narodna epska poezija – kaže dr Cvetković, pozivajući se na to da je i akademik Momčilo Spremić okarakterisao Jerinu kao pozitivnu istorijsku ličnost i veliku podršku svome mužu vladaru.
Dr Cvetković navodi i detalj koji govori o mržnji naroda usmerenoj prema despotici.
– Zabeleženo je da se na ulazu u dvor despota Đura nalazila skulptura boginje visoka dva mestra u kojoj je narod prepoznao Jerinu, te su i tu skulpturu kamenovali – kaže dr Snežana Cvetković.
Priče koje kao legende žive i danas samo su se nizale. Za ogromni smederevski dvor narod je mislio da je Jerinin hir, posebno jer su glavnu reč vodila njena rođena braća. Legende opisuju da je slala i trudnice da učestvuju u gradnji. Za kulu “Sedam brata glava” vezana je priča da su sedmorica braće odbila da kuluče, te im je Jerina odsekla glave i uzidala ih u kulu. Morbidne i zastrašujuće legende u narodnim pesmama opisuju Jerinu kao ženu iz koje zrači demonska sila. Klevetali su je da je promiskuitetna, da je za noć “proždirala” po deset mladih radnika u svojim odajama.
Ona se, jednostavno, nije uklapala u model srednjovekovne žene. Bila je obrazovana i mudra, i desna ruka svom suprugu koji je jako poštovao njen sud. Sve to nije joj se moglo oprostiti. Zapravo, Jerina je, poput svoga supruga, tragičarka. Sa despotom Đurđem Jerina je imala petoro dece, Todora, Grgura, Stefana, Lazara i Katarinu Branković. Najpre je sahranila najstarijeg sina Teodora, zatim je ćerku Maru, u zamenu za mir, dala u turski harem, a drugu ćerku Katarinu, iz istih razloga, grofu Ulrihu 2. Celjskom.
Sinovi Grgur i Stefan oslepljeni su naredbom turskog sultana. U noći 2. maja 1457. godine umrla je, prema nekim izvorima, kao monahinja u manastiru na Rudniku, samo godinu dana posle supruga, dok ju je prema drugima otrovao njen sin Lazar, kako bi okončao majčino regenstvo i preuzeo vlast. Grob joj se, kao ni despotov, do danas ne zna.
Žene stale u odbranu
U ODBRANU despotice u ovom veku tek stale su žene. Rad Milese Milinković “Jerina Branković: Prokleta – jer je rušila poredak” donosi novi pogled na tragičnu sudbinu. Jerinom se bavila i Šveđanka Anastasia Larvol, autorka studije “Prokleta Jerina – Medijski linč obrazovane i jake vladareve žene 15. veka”.
Biografija
“PROKLETA Jerina” rođena je kao Irina Kantakuzin u carskoj vizantijskoj porodici, oko 1400. godine. Njen pradeda bio je vizantijski car Jovan VI Kantakuzin (1347- -1354), a otac Dimitrije I sevastokrator i despot Moreje. Kada je imala oko petnaest godina, udata je za despota Đurđa Brankovića koji je bio stariji od nje više od dve decenije.