Paraćinska Štofara, koja je bila jedna od najstarijih tekstilnih industrija na Balkanu, počela je proizvodnju 1904. godine. Nakon Prvog svetskog rata širom Kraljevine SHS biva poznata pod imenom “Fabrika vunenih tkanina Vlada Teokarović i Kompanija”. Posle Drugog svetskog rata preimenovana je u Preduzeće za preradu vune “Branko Krsmanović”. Iako je od početka 20. veka radila pod raznim imenima, ParaćinciI su je uvek zvali, jednostavno, Štofara.
Pre početka krize devedesetih godina, godišnje je proizvodila dva i po miliona metara tkanine od najkvalitetnije australijske vune, 350.000 komada konfekcijskih proizvoda i oko 170.000 komada trikotažnih odevnih predmeta. Preko 65% proizvodnje je odlazilo na inostrano tržište. Bila je licencirani partner Međunarodnog sekreterijata za vunu sa pravom da nosi zaštitni znak Woolmark.
Vlada Teokarević i komp. su bile fabrike za proizvodnju svih vrsta tkanina u Paraćinu i Vučju kod Leskovca, kao i velelepne prodavnice štofa u Beogradu.
Teokarevići su odmah posle Prvog svetskog rata odlučili da prošire poslovanje – Dimitrije – Mita Teokarević u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca sa sinovima Vladom, Lazom i Slavkom podigao je 1921. godine u Paraćinu sopstvenu fabriku, koju će kasnije preuzeti i do maksimuma razviti njegov sin Vlada. Svi, Teokarevići su se obrazovali u Nemačkoj, Francuskoj, Belgiji i Engleskoj. Tamo su izučili najmoderniju tehnologiju tekstilne industrije i to svoje znanje primenili u novoj fabrici. Industrija Teokarević je vrlo brzo osvojila proizvodnju svih vrsta vunenih tkanina. Vrednost celokupne imovine Teokarevića je 1925. godine procenjena na 45 miliona dinara, a imovina fabrike štofa je u odnosu na 1922. godine duplirana. Firmi 1928. godine pristupa i sestrić Vlade Teokarevića, inž. Predrag Nikolić (Vila Nikolić, današnja zgrada Kulturnog centra u Paraćinu) koji, osim svog u Engleskoj stečenog znanja, donosi i pet miliona dinara u novcu i mašinama. Grade se novi energetski kapaciteti, proširuje tkačnica, doziđuje i drug sprat na predionici češljanog prediva. Paraćin postaje centar predratne tekstikne industrije.
Posle Drugog svetskog rata, sudskom odlukom Kompanija prelazi u državnu svojinu, a potom u društvenu svojinu, i dobija ime „Branko Krsmanović“. I u SFRJ fabrika doživljava uspon, gde zapošljava preko 4.000 radnika i 2/3 svojih proizvoda izvozi gotovo na svim kontinentima. Zbog neulaganja, zastarele tehnologije, nekonkurentnosti, fabrika krajem osamdesetih doživljava prvu ozbiljnu krizu, da bi devedesetih krenuo početak kraja usled sankcija, inflacije, sveopšte bede, minimalnih plata gde je veliki broj radnika i napustio fabriku.
U prvoj deceniji 21. veka, Štofara je bila samo tema u predizbornim kampanjama i u sudskim sporovima gde su bivši radnici tražili svoja prava, da bi posle više od veka rada, 2012. i zvanično prestala da postoji kao privredni subjekat. Vile, proizvodne hale, upravne zgrade, kilometri nekada uređenih staza kroz fabrički krug, danas su ruine, obrasle u korov i memlu, gde je pokradeno i uništeno gotovo sve što je imalo ikakvu materijalnu vrednost. Imali smo obećanja u ovoj izbornoj kampanji da će u krugu Štofare da se napravi muzejski prostor, gde će ako ništa drugo mladi Parćinci moći da se šetaju kilometarskim uređenim stazama ogromnog fabričkog kruga i da se dive dostugnućima Vlade Teokarevića koji je napravio nešto toliko impozantno da svi destruktivci i neznalice u poslednjih 30 godina koji su se bavili ovom temom, ma koliko se trudili nisu mogli sve ni da poruše i unište a kamoli da stave u funkciju opšteg dobra.