NI posle 12 godina od pogibije kadeta Vojne akademije Filipa Milojevića (24) iz Gornje Trnave kod Topole, njegov otac Tomislav ne može da shvati da ga nema i svakog dana gleda u kapiju i očekuje da se on pojavi.
Foto:Z.Gligorijević
Filipov neutešni otac Tomislav kaže da je bol iz godine u godinu sve veća, ali da njegovu porodicu, rođake i prijatelje još više boli “skrivanje istine tokom suđenja”, jer “niko od učesnika u postupku ništa nije video, ni čuo, niti zna kako se dogodilo”.
– Neko je kucao poruke, neko je pio sok, neko je bio okrenut na drugu stranu. To je nemoguće na školskom času, kao ni to da veliki broj pitomaca bude bez nadzora bar jednog vojnog starešine. Mislim da se istina prikriva dogovorno zbog izbegavanja odgovornosti. Nisam zlonameran. Svako ko radi, može da pogreši. Nisam imao želju da bilo ko bude osuđen na robiju, jer meni niko ne može da vrati Filipa, niti da mi ublaži bol. Želeo sam samo da saznam kako je Filip poginuo. Svakome bih oprostio, samo sam želeo da mi kažu ko je pogrešio – navodi Tomislav za “Novosti”.
Zapisi u knjizi
FILIPOV otac Tomislav često sanja eksplozije. Kada se probudi, dugo ne može da dođe sebi i da shvati gde se nalazi. Da bi iole mogao da spava, morao je da ostavi neki trag o stradanju dvoje pitomaca Vojne akademije. Zato je napisao knjigu “Hteli smo život, a ne smrt”, koja sadrži sve izjave i suđenja, koja bi uskoro trebalo da bude štampana.
On dodaje da bilo dosta svedoka, a da ne postoje dve iste izjave i ocenjuje da je nemoguće da svršeni oficiri Vojske Srbije ne znaju da ne treba da diraju neeksplodirana ubojna sredstva. Simptomatično mu je i to što su Filipove kolege prestale da dolaze na njegov grob čim je počelo suđenje.
Filip i Milina Miletić (23) iz Gornjeg Milanovca su, podsetimo, poginuli, a više kadeta bilo je povređeno, 18. juna 2012. godine na poligonu “Pasuljanske livade” prilikom izvođenja završne vežbe “Diplomac 2012”.
– Prođe 12 teških godina, kao 12 sekundi. Bol i patnja su svakim danom sve teži i ne postoje reči kojima se to može opisati. Kad god smo Filipova majka Zagorka, brat Milovan, sestre Milica i Jelena i ja na okupu, nemo se gledamo, bol nam steže grlo, jedva dišemo i ne možemo da progovorimo. Tek posle dosta vremena, uz teške uzdisaje, progovorimo. I opet se svi pitamo zašto Filip nije sa nama. Njegovu mladost, pravo na život i njegove teške rane, za koje, po odluci ovozemaljskog suda niko nije odgovorao, pritisla je crna zemlja. Niko nije odgovarao ni disciplinski, ni prekršajno, a kamoli krivično. Postoji viši sud, na koji ćemo svi da odemo “na merenje” i gde će, ako smo nešto zgrešili, biti doneta ispravna kazna bez mogućnosti žalbe. Neka je večna slava Filipu i njegovoj drugarici Milini, koja pogibe sa njim, i neka im je laka crna zemlja – drhtavim glasom rekao je Tomislav za naš list.
Nejasna svedočenja
TOMISLAV sumnja da je eksplodirao projektil, pogotovu zbog toga što mu je nekoliko zahteva u kojima je tražio da vidi veštačenja odbijeno.
– Svedok Milan Milošević, VKV mehaničar, na sudu je izjavio da mu je zvuk izgledao nekako čudno u odnosu na zvukove eksplozije koje je imao priliku da čuje. Zvučalo mu je kao nešto “zzzzz bum”. Šta to znači? Takođe, koliko znam, ne postoji nijedna fotografija gelera, niti rendgenski snimak. U obdukcionom nalogu se navodi da Filip ima 12 ulaznih rana, što znači da bi trebalo da ima toliko gelera u telu. Ako je to krunski dokaz, zašto meni nije dozvoljeno da to vidim? – pita se Tomislav.