DOČEKAO je Ivan Kostić da se raduje i u Kupu Srbije. Prekaljeni dizač je sa Partizanom gubio finala, sa Vojvodinom je bio šampion Srbije, a sa Radničkim se domogao trofeja koji je žarko želeo. I u 37. godini je dokazao da može da igra na vrhunskom nivou, za maestralnu partiju u odlučujućem meču protiv crno-belih (3:0) dobio je priznanje MVP finala. Jedino žali što je sa reprezentacijom 2018. na SP u Italiji i Bugarskoj stao na četvrtom stepeniku, što nije napravljen korak više.
odbojkaški savez Srbije
– Posle toliko godina osvojiti trofej je nešto što se ne zaboravlja, naročito kada smo slavili u predivnoj atmosferi hale “Jezero” u Kragujevcu – ističe za “Novosti” Ivan Kostić.
Kapiten Radničkog je ponikao u Kruševcu. Počeo je u Kruševac putu, a kada se klub ugasio, godinu dana je igrao po lokalnim klubovima, koji nisu bili ambiciozni. Zato je sa 16 godina odlučio da zakuca na vrata Partizana.
– To nisu bili ozbiljni klubovi i odlučio sam da probam u Partizanu. I bio je to pun pogodak. Za crno-bele sam igrao da, tako kažem, u dva mandata. Branio sam i boje Spartaka iz Ljiga, Mladog Radnika, Vojvodine, sa kojom sam osvojio titulu. Igrao sam i u Rumuniji, za Steauu i Zalau. Ovo mi je druga sezona u Radničkom – priča Kostić.
Ivana je ambijent u finalu podsetio na “neka stara vremena”, kada su dvorane bile pune.
– Malo je muška odbojka skrajnuta. Poslednjih nekoliko godina domaćini finala Kupa, koje se igra istog dana za dame i muškarce, bili su gradovi koji imaju jake ženske klubove. Mi smo ove godine uspeli da dokažemo i da Kragujevac bez problema može da organizuje spektakl. Znali smo čim su karte bile puštene da će hala biti ispunjena do poslednjeg mesta. Videlo se i da ovde ljudi vole odbojku – kaže Kostić.
Kragujevčani su Kup osvojili posle 17 godina, a treću titulu čekaju od 2010. godine.
– Pričamo o tome. U vrhu smo, ali više ekipa ravnopravno konkuriše za titulu. Mi se nadamo, osvojeni Kup nam je vetar u leđa, a i neke utakmice koje smo odigrali tokom prvenstva su nam bile znak da možemo da iskoračimo i da dođemo do ozbiljnih rezultata. Već smo zaboravili na Kup, polako se spremamo za plej-of – ističe Kostić.
Svestan je Ivan da je pre 20-ak godina bilo daleko teže ući u prvi tim nego sada…
– Kada sam kao klinac ulazio u prvi tim bila je jaka konkurencija, a i muška odbojka masovnija. To je problem, dugo se traži način da se privuku dečaci. Šta je razlog, to je na stručnjacima da daju odgovor. Verujem da ovakav događaj, kao nedavno u Kragujevcu, može da privuče decu da počnu da treniraju. Uostalom, spektakl, medalje, neka opšta euforija inspirišu dečake da izaberu odbojku pre nekog drugog sporta. Zato se nadam da će makar u Kragujevcu sada više dece početi da vežba odbojku – kaže Kostić.
Ivan je igrao i za reprezentaciju Srbije. Prvi put je 2015. osvojio srebro u Svetskoj ligi, a tri godine kasnije bio je deo čete Nikole Grbića koja je na SP u Italiji i Bugarskoj bila četvrta.
– Kada su me pozvali u nacionalni tim bio sam zahvalan zbog dobijene šanse. Uvek mi je reprezentacija bila cilj, a ne veliki klubovi. Dve godine sam oblačio najdraži dres, a ta neosvojena medalje na SP je bol koji još traje. To četvrto mesto na SP je bilo jako bolno. Čitavo prvenstvo smo dobro igrali, pobedili mnogo ozbiljnih reprezentacija. Šampionat je bio predugačak, sistem takmičenja čudan i na kraju nismo uspeli da osvojimo medalju… Možda sam mogao da budem i duže od dve godine u reprezentaciji, ali šta da se radi, tako je ispalo – kaže Kostić.
Tehničari su kao vino, što su stariji to su bolji, da li se nada novom pozivu u reprezentaciju…
– Ne znam, ne razmišljam o tome, ima ko da vodi računa o tome. Ja sam tu da radim, ako je neko zainteresovan tu sam. I tačno je da s godinama sazrevamo. Kada se vratim unazad pet-šest godina, a kamoli više od deset, vidim da igram kvalitetnije. Zaista je potrebno vreme i tako dolazimo do disbalansa, dizači su obično stariji, a ostali igrači mlađi, što je u neku ruku normalno. Samo da povrede zaobiđu, stiče se rutina koja dovodi do bolje igre – smatra Kostić.
Ivan planira još da se dokazuje na odbojkaškim terenima…
– Dobro se fizički osećam i imam elana. U meni je i dalje jaka ljubav prema odbojci, motivisan sam da svaki dan dolazim na trening. Videćemo šta će biti sa klubovima. Još ne znam gde ću biti sledeće godine. Sigurno je da ću da igram dok god se budem osećao da mogu. A i sebi sam odavno rekao da neću igrati po svaku cenu, a da ne mogu da pružim na terenu ono što se očekuje od mene. Jer, mnogo je primera u sportu da igrači igraju na konto stare slave, a da nema ni elana, ni želje, ni fizičke snage, pa to ne izgleda kao nekada. Zato sam sebi rekao da to sebi neću da dozvolim – ističe Kostić.
A da li mu je zapao za oko neki mladi tehničar…
– Ima ih dosta, da ih ne imenujem, kako nekog ne bih preskočio. U suštini, na njima je da rade, važno je da klubovi i treneri pokazuju spremnost da istrpe nekog mladog igrača. Znam to, jer sam i ja bio u toj situaciji. Ako je trener spreman da te trpi to je dobro, ako nije spreman, problem je veliki. Igrači moraju sami da se snalaze, nije im lako. Ima nekoliko klubova koji forsiraju mlade dizače i to je za pohvalu – primećuje Kostić.
Strpljenje mora da krasi i mlade igrače…
– Oni bi trebalo da imaju nekoga ko će da ih savetuje i da ih vodi. To je jako bitno za sve odbojkaše. Igrao sam pet godina u Rumuniji, u kojoj u moje vreme nije bilo ograničenja stranaca, pa se dešavalo da ih bude i po deset u ekipi. I imate imperativ da stalno pobeđujete. I vrlo je jednostavno. Ako ne možete da pobeđujete – vi ste na klupi, što je za mlade veliki stres, posebno za dizače koji su centralni igrači u ekipi. Ko ne može da se izbori s tim vrlo brzo pada i ide u kontrasmeru. Zato valja iskoristiti spremnost naših klubova da istrpe mlade igrače – podvlači Kostić. n
Porodica je najveći oslonac
KOSTIĆ ističe da mu supruga i dvoje dece daju snagu da izvlači iz sebe maksimum na terenu.
– Porodica je oslonac svega. Drago mi je to što su moja deca dovoljno velika da su mogla da vide i da zapamte ovo što je bilo u Kragujevcu. To je stvarno neprocenjivo, da budu tu kada sa Radničkim osvajam pehar pobednika Kupa. Prvi put sam doživeo tako nešto – kaže Kostić.
Kragujevačka sportska porodica
OSIM odbojkaša, ponos Kragujevca su i vaterpolisti, fudbaleri, rukometaši, košarkaši…
– Sportsko društvo je veliko, često se srećemo u hali sa rukometašima i košarkašima. Lepo je kada je porodica velika, super je kada je takvo sportsko okruženje, jer se svi razumemo dobro – ističe Kostić.
BONUS VIDEO: DA ČUJE CEO SVET: Ovo su srpski olimpijci pevali na brodu tokom otvaranja Olimpijskih igara
Preporučujemo
